Igranje sa povezom preko očiju, mečevi koji traju puno radno vreme ili čak nekoliko meseci, gubitak brojnih kilograma samo su neke od odrednica po kojima bi šah mogao biti označen kao ekstreman sport.
S obzirom da nije ni nalik nekom drugom sportu – suština mu je promišljanje i planiranje, bez fizičkog kontakta sa protivnikom, a bitka za titulu boljeg vodi se figurama čije je pomeranje unapred određeno, ponekad se postavlja pitanje da li je šah uopšte sport? A posebno da li spada u kategoriju ekstremnih sportova?
Međutim, stvari stoje potpuno drugačije. Šah jeste sport, a u slučaju kada ga igraju veliki šahovski majstori, postaje vrlo ekstreman. Možda ne kao skokovi sa vrha jedne na drugu zgradu ili preskok motorom preko kamiona sa prikolicom, ali svakako ume da bude podjednako izazovan i nabijen adrenalinom!
Na primer, zabeleženo je da je svetski prvak Magnus Karlsen igrao simultanku sa povezom preko očiju na desetak tabli i „na slepo“ uspeo da ostvari maksimalan učinak. Ovaj podvig norveškog velemajstora zalazi duboko u domen ekstremnog, podjednako koliko i uspeh skakača koji je preživeo bacanje u maglom prekriven ambis iznad reke.
Po pitanju ekstremnog, treba uzeti u obzir i da jedna šahovska partija može trajati i do sedam sati, a mečevi su pre nekoliko decenija igrani i po nekoliko meseci. Mora se priznati da su to sve ekstremni uslovi za odmeravanje snaga u sportu za koji se veruje da se igra „glavom“.
Utvrđeno je i da se tokom igranja šaha gube kilogrami podjednako kao i prilikom neke naporne fizičke aktivnosti. Kada su se 1984. godine Karspov i Kasparov borili za titulu prvaka u iscrpljujućoj višemesečnoj partiji Karpov je smršao deset kilograma. Kako onda reći da šah nije i jedna vrsta ekstremnog sporta?!
