Играње са повезом преко очију, мечеви који трају пуно радно време или чак неколико месеци, губитак бројних килограма само су неке од одредница по којима би шах могао бити означен као екстреман спорт.
С обзиром да није ни налик неком другом спорту – суштина му је промишљање и планирање, без физичког контакта са противником, а битка за титулу бољег води се фигурама чије је померање унапред одређено, понекад се поставља питање да ли је шах уопште спорт? А посебно да ли спада у категорију екстремних спортова?
Међутим, ствари стоје потпуно другачије. Шах јесте спорт, а у случају када га играју велики шаховски мајстори, постаје врло екстреман. Можда не као скокови са врха једне на другу зграду или прескок мотором преко камиона са приколицом, али свакако уме да буде подједнако изазован и набијен адреналином!
На пример, забележено је да је светски првак Магнус Карлсен играо симултанку са повезом преко очију на десетак табли и „на слепо“ успео да оствари максималан учинак. Овај подвиг норвешког велемајстора залази дубоко у домен екстремног, подједнако колико и успех скакача који је преживео бацање у маглом прекривен амбис изнад реке.
По питању екстремног, треба узети у обзир и да једна шаховска партија може трајати и до седам сати, а мечеви су пре неколико деценија играни и по неколико месеци. Мора се признати да су то све екстремни услови за одмеравање снага у спорту за који се верује да се игра „главом“.
Утврђено је и да се током играња шаха губе килограми подједнако као и приликом неке напорне физичке активности. Када су се 1984. године Карспов и Каспаров борили за титулу првака у исцрпљујућој вишемесечној партији Карпов је смршао десет килограма. Како онда рећи да шах није и једна врста екстремног спорта?!
