Svetozar
Gligorić
Svetozar Gligorić, najbolji srpski šahista svih vremena (prvak Jugoslavije 12 puta, dobitnik 12 medalja na olimpijadama i 10 na prvenstvima Evrope), smatran je i najboljim svetskim šahistom izvan Sovjetskog Saveza sve do pojave Amerikanca Bobija Fišera. Nekadašnja Jugoslavija je, zahvaljujući Gligoriću, važila za drugu velesilu u svetu, odmah iza SSSR-a, čiji su velemajstori u periodu posle Drugog svetskog rata neprikosnoveno stajali na šahovskom tronu.
U bogatoj i dugoj karijeri imao je sreću da sučeli figure sa najboljim i najstrasnijim šahistima svog doba, ali i nesreću da svoj šahovski uspon započne u vreme Hladnog rata, kada su pravi rat Amerikanci i Rusi zamenili napetostima na svim poljima, pa i na ona 64 crno-bela sa 32 figure. Gligorić, rođen 1923. godine u Beogradu, bio je član one državne reprezentacije koja je pobedila na Šahovskoj olimpijadi 1950. u Dubrovniku, što je bila prva velika svetska manifestacija održana u SFRJ i prva demonstracija Titovog otvaranja prema svetu.
U to vreme Gligorić je, još uvek, bio samo internacionalni majstor, i to sa veoma kratkim stažom u igranju šaha. Tek je kao trinaestogodišnjak naučio kako se kreću figure na ploči. Pričao je da se u šah zaljubio gledajući, priljubljen uz izlog jedne kafane na Zelenom vencu pored koje je stalno prolazio, partije šaha koje su igrali tamošnji gosti. Dve godine kasnije, sa samo 15 godina, već se takmičio, ali je uskoro došao rat, koji ga je odveo u partizane. Posle četiri godine se vratio igri i munjevitom brzinom nadoknađivao propušteno.
Uglavnom je igrao na prvoj ploči i u glavnoj ulozi – bio je inovator šahovske igre, izazivač svetskih prvaka i sve do svojih zrelih godina decenijama najbolji šahista u zemlji. Bio je i sudija i to glavni u maratonskom meču koji su polovinom osamdesetih za titulu igrali Karpov i Kasparov. Pošto su mu obojica rivala uputila poziv, Gligorić prihvata da sudi zbog čega je kasnije zažalio jer se, u njihovom sukobu, našao između dve vatre koje su razmenjivale niske udarce. Ovaj meč na kraju je prekinut odlukom FIDE, da bi kasnije bio odigran novi u kojem je Kasparov postao prvak sveta.
Jedno od najvećih dostignuća mu je Međuzonski turnir u Portorožu 1958, kad je u jednoj partiji ispustio trijumf i našao se na drugom mestu iza legendarnog svetskog prvaka Mihaila Talja. Iste godine, na Olimpijadi u Minhenu dobio je zlatnu medalju za rezultat na prvoj tabli, ispred Botvinika. Ostavio je traga i u strategiji šaha i to kada je u Argentini, na turniru u Mar del Plati 1953. godine pobedio i bio ispred Najdorfa. Tada je nastao i Gligorićev „patent“ u teoriji šahovske igre – poznata Mar del Plata varijanta Kraljeve indijske odbrane.
Između 1950. i 1982. godine 15 puta je bio predstavnik Jugoslavije na olimpijadi osvojivši jednu zlatnu, 6 srebrnih i 5 bronzanih medalja, a dvanaest puta je bio prvak Jugoslavije.
Bio jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda, ali je najveći deo svoje karijere igrao u Partizanu. Svetozar Gligorić je bio poznat i po svojoj novinarskoj karijeri i napisao veliki broj knjiga o šahu, a pred kraj života posvetio se muzici. Svetozar Gligorić bio je genij šahovske igre, a često je isticao da igra protiv drvenih figura, a ne protiv ljudi. Umro je u dubokoj starosti, 2012. godine.
Borislav
Ivkov
U srpsku šahovsku istoriju Borislav Ivkov upisao se u već 18 . godini pobedom na prvom svetskom šampionatu za juniore 1951. godine u Birmingemu u Engleskoj. Dve godine pre toga dobio je titulu majstora, posle trijumfa na prvenstvu Jugoslavije u Zagrebu. U narednih 60 godina osvojio je više od dvadeset pobeda na manifestacijama vrhunske kategorije. U svojoj bogatoj riznici pobeda ima 10 timskih olimpijskih odličja (6 srebrnih i 4 bronzane medalje), kao i 5 medalja sa evropskih i svetskih prvenstava.
Rođen je 1933. u Beogradu, a sa 16 godina postaje šahovski majstor pošto je zauzeo 4.-7. mesto na prvenstvu Jugoslavije 1949. godine u Zagrebu sa skorom od 11/19. Prvak Jugoslavije bio je tri puta i pobednik velikih međunarodnih turnira na skoro svim kontinentima. Zabeležio je i pobede nad čak petoricom svetskih prvaka: Vasjom Smislovim, Mihailom Taljom, Tigranom Petrosjanom, Bobijem Fišerom i Anatolijem Karpovim. Od vrhunskih šahista samo su Mihail Botvinik i Paul Keres bili bolji od njega.
Na svom međunarodnom debiju na Bledu 1950. zauzima 5.-6. mesto skorom od 7 ½ / 14 (pobednik je bio Miguel Najdorf). Na ovom turniru pobedio je takve igrače kakvi su bili Herman Pilnik, Milan Vidmar i Vasja Pirc. Posle ovih impresivnih rezultata postaje član nacionalnog tima.
Ulazi u šahovsku elitu pobedom na turniru u Buenos Ajresu 1955. (13/17) i u Mar del Plati iste godine (11½ /15). Posle jugoslovenskog šampionata u Novom Sadu i podelom trećeg mesta, međunarodnog turnira u Zagrebu gde je delio drugo mesto, Ivkov dobija titulu velemajstora (1955).
Šest puta je igrao za tim Evrope: Beč (1957): tabla 3, 3.5/6 (+2 =3 -1), timsko srebro; Hamburg (1965): tabla 1, 5/10 (+2 =6 -2), timsko srebro; Kapfenberg (1970): tabla 2, 4/7 (+2 =4 -1); Bat (1973): tabla 2, 4.5/7 (+2 =5 -0), zlato za najbolju tablu, timsko srebro; Moskva (1977): tabla 6, 4/7 (+1 =6 -0), timska bronza; Skara (1980): tabla 3, 3.5/6 (+1 =5 -0).
Ivkov je postao i seniorski prvak Evrope, kada je 2006. godine doneo prvu zlatnu medalju za Srbiju iz švajcarskog Davosa. Na tom takmičenju učestvovao je 121 šahista iz 20 zemalja, a Ivkov je postigao izuzetan rezultat, onako Fišerovski, kako šahisti kažu, 8 poena iz 9 partija i ostavio drugoplasirane, za ceo poen. Nije imao ni jedan remi, a na turniru je učestvovalo 10 velemajstora, 9 internacionalnih majstora i 18 FIDE majstora.
Kao senior, na turnirima igra periodično. Na veoma jakom turniru u Otavi 2007. godine gde je učestvovalo 23 velemajstora, pobeđuje, tačno 41 godinu posle njegove prve pobede na istom turniru.
Stil igre je bio klasičan sa 1. d4 i 1. e4 kao beli, a kao crni na 1. e4 odgovarao je sa Sicilijanskom odbranom ili Francuskom odbranom. Imao je i doprinosa u teoriji šahovskih otvaranja. Ivkova varijanta Sicilijanske odbrane 1.e4 c5 2.Sf3 d6 3.d4 cd 4.Sd4 Sf6 5.Sc3 a6 (Najdorf) 6.Lg5 Sbd7 7.Lc4 Da5 8.Dd2 e6 9.0-0-0 b5 10.Lb3 Lb7 10.The1
Ivkov je dobitnik „šahovskog Oskara“, zajedno sa Svetozarom Gligorićem, za šahovske uspehe i aktivnost tokom više od 60 godina. Bio je drugi igrač Jugoslavije duže od 15 godina. Do sada je napisao više od 10 knjiga o šahu, a i danas, u poznim godinama, sa uspehom igra na prvenstvima seniora.
Ljubomir
Ljubojević
Vulkanski talenat srpski šahista Ljubomir Ljubojević je nagovestio još kao gimnazijalac, koji je nekoliko godina kasnije, tačnije u 21. godini, dobio zvanje velemajstora. Rođen je 1950. u Užicu, šampion Jugoslavije postaje 1977. i 1982, a pobeđivao je na takmičenjima širom sveta, jednom i na superturniru u Linaresu koji je okupljao najveće svetske asove.
Igrajući u nacionalnom timu na 12 olimpijada, osvajao je srebrne i bronzane medalje i pobeđivao aktuelne svetske šampione. Na listi FIDE Ljubojević je 1983. i 1984. bio rangiran kao treći igrač na svetu. Ispred njega su bili Sovjeti Gari Kasparov i Anatolij Karpov. Potom je, na dva turnira, 1987. u Briselu i 1989. u Barseloni, bio uspešniji i od tada najboljeg šahiste na svetu Garija Kasparova!
Pokazivanje ruske moći, koja nije imala veze sa šahom, Ljubojević je osetio na svojoj koži kada mu je 1975. godine izmakla nagrada šahovskog „Oskara“ koja je dodenjena Karpovu, iako je Ljubojević po postignutim uspesima bio bolji. Ove činjenice pokazuju da je Ljubojević od 1975. pa do 1990. bio stalna pretnja Sovjetima uprkos njihovoj apsolutnoj dominaciji na šahovskoj sceni.
Ljubojević je šah, kako priča, naučio da igra u sedmoj godini, a učitelji su mu bili ujaci. Ipak, tada ga je više interesovao fudbal i svi sportovi s loptom. Međutim, posle jedne povrede, u 14. godini, pozvan je da u mesnoj zajednici odigra simultanku protiv Svetozara Gligorića, u kojoj je postigao remi. I ostalo je istorija – njegov otac je odmah otišao kod svog prijatelja Predraga Pavlovića, tada predsednika Šah kluba Crvena zvezda. I tako je mladi Ljubojević uplovio u svet šaha a sedam godina kasnije postao velemajstor.
Poslednja šahovska zvezda sa ovih prostora smatra i da je šah đavolja igra. „Đavolje komponente su uvek prisutne kad dolazi do sudara dva intelekta željna da dokažu da su u pravu. Ali, šah je i simbioza anđeoske harmonije, igre, sporta, nauke, umetnosti… Često se u šahu događa da duh pobeđuje materiju, odnosno materijalnu prednost, kao i da statika bude jača od dinamike, a to znači da je šah natprirodan… „
Od 1981. živi u Španiji, u gradu gde je upoznao suprugu, oženio se i ostao. Šah je i danas, kako ističe, njegov život. Petnaest godina je bio jedan od najboljih igrača na svetu, a i sad, na svim turnirima i drugim događajima, zbog šahovskog znanja, širokog obrazovanja (govori više jezika) i uvek dobre volje, izaziva veliku pažnju iako ne igra često na turnirima.
U eri računara koji imaju ogroman uticaj na igru, Ljubojević se zalaže za vraćanje šaha u škole i ulaganje u šahovske turnire. A pre svega se trudi da, kako kaže, pronalazi rešenja da šah i dalje ostane igra intuicije i kreativnosti.
Aleksandar
Matanović
Kad šahovsku karijeru započneš kao omladinski prvak države a završiš kao potpredsednik FIDE, i usput pokreneš najprestižniji šahovski časopis na svetu, sasvim je ločično da budeš uvršten na listu 500 najuticajnijih Evropljana gde si jedini Srbin, jedini šahista i jedini sportista. Tako u najkraćim crtama izgleda biografija srpskog velemajstora Aleksandra Matanovića, svetski priznatog šahiste, osvajača brojnih medalja i inovatora.
Matanović je rođen u Beogradu, 1930. godine. U 17. godini je pobedio na prvom omladinskom prvenstvu Srbije, godinu dana kasnije postao je omladinski prvak Jugoslavije, a velemajstor 1955. godine. Tri puta je trijumfovao na šampionatima Jugoslavije, a za reprezentaciju je neprekidno nastupao 30 godina i to u najuspešnijem periodu našeg šaha. Osvojio je deset olimpijskih medalja, a ima i pet odličija sa kontintalnih šampionata.
Sa šahom se prvi put susreo u vreme polaska u osnovnu školu, a nešto kasnije našao se i u šahovskom klubu „1913“, budućoj Crvenoj Zvezdi. Tvrdio je da je još tada između njega i šaha uspostavljena trajna veza koja je dodatno učvršćena 1949. godine na turniru u Splitu, odakle ga je pobeda odvela na šampionat države i donela titulu majstora, što ga je i definitivno opredelito za šah.
Juniorski prvak Jugoslavije bio je 1952, 1959 i 1968. godine, a uspehe je nizao na međunarodnim turnirima u Opatiji 1953. i u Hamburgu 1955. Učesnik je šahovskih olimpijada 1964. u Tel Avivu, 1968. u Luganu, 1970. u Zigenu i 1972. u Skoplju. U Portorožu, 1958. godine na svetskom šahovskom šampionatu pobeđuje šampiona Talja i remizira sa Gligorićem i Fišerom.
Kada je poslednji put osvojio zvanje seniorskog šampiona Jugoslavije 1978, Matanović se oprašta od aktivnog igranja, da bi kao selektor jugoslovenske reprezentacije na Malti 1980. godine sa izabranicima osvojio i poslednju olimpijsku medalju za svoju zemlju.
Od 1990. do 1995. bio je prvi potpredsednik FIDE. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Ordenom rada sa crvenom zastavom. Za životno delo dobio je Sedmojulsku nagradu Srbije.
Od 1966. počinje da izdaje „Šahovski informator“, najčitaniji šahovski list u svetu, a među nekoliko knjiga koje je napisao najznačajnija je „Enciklopedija šahovskih otvaranja“ u pet tomova. Znajući da iza „Šahovskog informatora“ stoji legenda Aleksandar Matanović, jedan inostrani sajt je poričio svojim čitaocima da pogledaju novo izdanje tog lista jer je „veliki i moćan kao Nijagarini vodopadi“. Zbog doprinosa šahu, američka korporacija „Ko je ko“, na kraju prošlog veka uvrstila je srpskog velemajstora u listu „500 Evropljana za novi vek“.
Ideja o pokretanju „Šahovskog informatora“ nastala je tokom turnira u Jerevanu u SSSR-u sredinom šezdesetih godina a na to ga je navelo otkriće da su ruski šahisti uvek bili ispred naših jer su, kako kaže, imali prednost u informacijama i znali kako protivnik igra. „Kad ruski šahista igra sa mnom on zna šta ja znam, šta ne znam, gde da me izbegava, gde sam tanak. I uvek mi budemo drugi, a oni prvi“, pričao je Matanović. S obzirom da se u svetu odigra 30.000 partija svake godine, Matanović je one najbolje sakupljao i objavljivao.
Bio veoma aktivan u akciji „Šah u škole“, gde je učestvovalo i po 70.000 učenika na školskim turnirima. „Mene je šah naučio da poštujem mišljenje sagovornika, jer kad god protivnik povuče potez moram da zastanem i porazmislim šta je njime hteo da kaže… Takođe, zahvaljujući šahu, razdvajamo bitno od nebitnog. Kada započnem partiju odbacujem sve one nepotrebne poteze i usredsređujem se na suštinu“, kaže Matanović.
Vera
Nedeljković
Rođena je u Pridvorici kod Čačka 1929. godine. Šah je naučila u čačanskoj gimnaziji i klubu „Borac“. Prelaskom u Beograd na studije 1948. učlanila se u klub „Crvena Zvezda“ i u njemu ostala do danas. Iste godine afirmisala se na prvenstvu Srbije, a zatim i na prvenstvu Jugoslavije u Novom Sadu zauzevši 4. mesto. Naredne godine na šampionatu Jugoslavije u Ljubljani bila je treća, odmah iza Lidije Timofejeve i Slavice Cvenkl, a zatim je četiri puta uzastopno šampionka Jugoslavije.
Titulu nacionalnog majstora dobila je na šampionatu Jugoslavije u Skoplju 1950. godine. Internacionalni majstor FIDE postaje pobedom na međunarodnom Zonskom turniru u Herceg Novom 1954. Titula velemajstora FIDE uvedena je znatno kasnije pa joj je priznata i uručena 1977. godine za osvojeno drugo mesto na Turniru kandidatkinja u Plovdivu 1959. godine. Tim rezultatom Verica Nedeljković je bila zvanično treća šahistkinja na svetu i držala tu poziciju sve do 1962. godine. Osvojeno drugo mesto na turniru u Plovdivu bio je prvi, a ostao i najveći domet u istoriji ženskog šaha u Jugoslaviji i Srbiji (kasnije su ga ponovile Milunka Lazarević i Alisa Marić).
Godine 1953. udala se za doktora kardiologa Srećka Nedeljkovića, internacionalnog šahovskog velemajstora. Bračni par Nedeljković pokrovitelj je finalnog šahovskog prvenstva studentkinja i studenata Univerziteta u Beogradu koji se igra od 2008. godine pod nazivom „Trofej Verice i Srećka Nedeljkovića“, uz podršku Rektorata Univerziteta u Beogradu i Univerzitetskog sportskog saveza Beograda.
Verica Nedeljković je 1961. godine na meču Jugoslavija-SSSR pobedila najjače Ruskinje sa senzacionalnih 5:1. Osvojila je srebrnu olimpijsku medalju na Turniru nacija u Splitu 1963. godine.
Vlada Srbije dodelila joj je 2007. godine „Nacionalno sportsko priznanje“ za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta.
U anketi TANJUG-a za izbor najboljeg sportiste, u kojoj su učestvovale 22 agencije iz bivše Jugoslavije, Verica Nedeljković je zauzela prvo mesto u ženskoj konkurenciji, a osmo mesto u ukupnoj selekciji u društvu sledećih velikana: 1. Miroslav Cerar (gimnastika), 2. Stevan Horvat (rvanje), 3. Radivoje Korać (košarka), 4. Borivoje Vukov (rvanje), 5. Bora Jovanović (tenis), 6. Ivo Daneu (košarka), 7. Roman Lešek (atletika), 8. Verica Nedeljković (šah), 9. Nikola Pilić (tenis) i 10. Natalija Stefanović (padobranstvo).
Dragoljub
Velimirović
Srpski šahovski velemajstor Dragoljub Velimirović svoje prve šahovske poteze naučio je od majke, ženskog šahovskog majstora Jovanke Velimirović, koja je bila prvi ženski šampion Jugoslavije na prvenstvu održanom 1939. godine. Njegov ujak Vojislav Petrović bio je jedan od najjačih igrača Beogradskog šah kluba od 1932. do 1940, a bio je i učesnik prvog šampionata stare Jugoslavije 1935. godine u Beogradu. Rođen je 1942. u Valjevu, a šah je počeo da uči u svojoj sedmoj godini, napredovao brzo i postao jedan od najboljih omladinaca.
Beć kao mlad igrač iskristalisao svoj stil igre – aktivan i agresivan, biranje vrlo oštrih varijanti i beskompromisna borba bez obzira na protivnika. Ovakav stil igre Velimirović je održao u celoj svojoj profesionalnoj karijeri. Dobitnik je preko 30 specijalnih nagrada na turnirima (najlepša partija, najznačajnija teorijska novost, najborbeniji učesnik turnira). Više od 20 puta potvrdio je titulu velemajstora. Posle pobede na kupu Jugoslavije 1962. godine postaje nacionalni majstor, posle uspeha u Skoplju (1971) internacionalni majstor, a u Vrnjačkoj Banji 1973. dobija titulu velemajstora.
Više od 25 puta je učestvovao na nacionalnim šampionatima, a bio je nacionalni šampion 3 puta. Šampion SFRJ postaje prvi put 1970, zatim na prvenstvu u Novom Sadu 1975, a 1997. godine u Nikšiću trijumfuje na šampionatu SR Jugoslavije. Pobeđivao je i na mnogim međunarodnim turnirima: Budva (zonski turnir) 1981, Titograd 1984, Vršac 1987… Višestruki je državni reprezentativac. Šest puta je bio član olimpijske reprezentacije, a na olimpijadi u Nici 1972. godine osvaja dve srebrne medalje, jednu ekipnu i jednu individualnu.
Na evropskim ekipnim prvenstvima učestvovao je četiri puta, a na svetskim jednom. Na svetskom prvenstvu u Lucernu 1989. osvojio je srebrnu medalju, dok na evropskom prvenstvu u Kapfenbergu 1970. godine osvaja zlatnu individualnu medalju, imao je 5 poena iz 7 partija i najbolji rezultat u reprezentaciji. Na ekipnom prvenstvu Evrope u Batu u Engleskoj 1973. godine osvaja srebrnu a na prvenstvu u Moskvi 1977. godine osvaja bronzanu medalju.
Kada je klupsko takmičenje u pitanju, Velimirović za Partizan nastupa jedanaest puta i sa ovim klubom osvoja sedam titula državnog prvaka. Posebno se istakao na prvenstvu u Puli 1965. godine gde je iz 7 partija osvojio 6.5 poena i na prvenstvu u Šibeniku 1973. godine kada je iz 9 partija osvojio 8 poena. Dugi niz godina nastupa za Šahovski klub Rad, a za Crvenu Zvezdu nastupa od 1987. do marta 1993. godine gde je igrač i trener.
U ciklusu za svetsko prvenstvo pobednik je dva zonska turnira, u Portugalu 1978. godine gde je napravio niz od 15 uzastopnih pobeda što predstavlja najveću seriju pobeda u istoriji svetskih prvenstava. Pobednik je i zonskog turnira u Budvi 1981. godine. Na zonskom turniru u Grčkoj 1989. godine bio je treći i kvalifikovao se direktno na svetko prvenstvo koje je održano u SAD 1999. godine. Velimirović je bojkotovao ovo prvenstvo zbog NATO bombardovanja SCG. Učestvovao je na preko stotinu međunarodnih turnira a pobeđivao je i svetske prvake Vasju Smislova, Mihaila Talja i Maksa Evea kao i pretendenta na titulu Viktora Korčnoja.
Velimirović upražnjava komplikovane igre u Sozinovoj varijanti Sicilijanske odbrane, sa velikom rokadom belog, i veoma često sa žrtvom figure. Ovakav stil iziskivao je mnogo energije i napora. U danima svojih najvećih šahovskih uspeha, Velimirović je predstavljao vurtuoza napadačkog šaha. U teoriji šaha poznata je varijanta Sicilijanske odbrane „Velimirovićev napad“, koja je veoma popularna.