Светозар

Глигорић

Светозар Глигорић, најбољи српски шахиста свих времена (првак Југославије 12 пута, добитник 12 медаља на олимпијадама и 10 на првенствима Европе), сматран је и најбољим светским шахистом изван Совјетског Савеза све до појаве Американца Бобија Фишера. Некадашња Југославија је, захваљујући Глигорићу, важила за другу велесилу у свету, одмах иза СССР-а, чији су велемајстори у периоду после Другог светског рата неприкосновено стајали на шаховском трону.

У богатој и дугој каријери имао је срећу да сучели фигуре са најбољим и најстраснијим шахистима свог доба, али и несрећу да свој шаховски успон започне у време Хладног рата, када су прави рат Американци и Руси заменили напетостима на свим пољима, па и на она 64 црно-бела са 32 фигуре. Глигорић, рођен 1923. године у Београду, био је члан оне државне репрезентације која је победила на Шаховској олимпијади 1950. у Дубровнику, што је била прва велика светска манифестација одржана у СФРЈ и прва демонстрација Титовог отварања према свету.

У то време Глигорић је, још увек, био само интернационални мајстор, и то са веома кратким стажом у игрању шаха. Тек је као тринаестогодишњак научио како се крећу фигуре на плочи. Причао је да се у шах заљубио гледајући, приљубљен уз излог једне кафане на Зеленом венцу поред које је стално пролазио, партије шаха које су играли тамошњи гости. Две године касније, са само 15 година, већ се такмичио, али је ускоро дошао рат, који га је одвео у партизане. После четири године се вратио игри и муњевитом брзином надокнађивао пропуштено.

Углавном је играо на првој плочи и у главној улози – био је иноватор шаховске игре, изазивач светских првака и све до својих зрелих година деценијама најбољи шахиста у земљи. Био је и судија и то главни у маратонском мечу који су половином осамдесетих за титулу играли Карпов и Каспаров. Пошто су му обојица ривала упутила позив, Глигорић прихвата да суди због чега је касније зажалио јер се, у њиховом сукобу, нашао између две ватре које су размењивале ниске ударце. Овај меч на крају је прекинут одлуком ФИДЕ, да би касније био одигран нови у којем је Каспаров постао првак света.

Једно од највећих достигнућа му је Међузонски турнир у Порторожу 1958, кад је у једној партији испустио тријумф и нашао се на другом месту иза легендарног светског првака Михаила Таља. Исте године, на Олимпијади у Минхену добио је златну медаљу за резултат на првој табли, испред Ботвиника. Оставио је трага и у стратегији шаха и то када је у Аргентини, на турниру у Мар дел Плати 1953. године победио и био испред Најдорфа. Тада је настао и Глигорићев “патент” у теорији шаховске игре – позната Мар дел Плата варијанта Краљеве индијске одбране.

Између 1950. и 1982. године 15 пута је био представник Југославије на олимпијади освојивши једну златну, 6 сребрних и 5 бронзаних медаља, а дванаест пута је био првак Југославије.

Био један од оснивача Спортског друштва Црвена звезда, али је највећи део своје каријере играо у Партизану. Светозар Глигорић је био познат и по својој новинарској каријери и написао велики број књига о шаху, а пред крај живота посветио се музици. Светозар Глигорић био је гениј шаховске игре, а често је истицао да игра против дрвених фигура, а не против људи. Умро је у дубокој старости, 2012. године.

Борислав

Ивков

У српску шаховску историју Борислав Ивков уписао се у већ 18 . години победом на првом светском шампионату за јуниоре 1951. године у Бирмингему у Енглеској. Две године пре тога добио је титулу мајстора, после тријумфа на првенству Југославије у Загребу. У наредних 60 година освојио је више од двадесет победа на манифестацијама врхунске категорије. У својој богатој ризници победа има 10 тимских олимпијских одличја (6 сребрних и 4 бронзане медаље), као и 5 медаља са европских и светских првенстава.

Рођен je 1933. у Београду, а са 16 година постаје шаховски мајстор пошто је заузео 4.-7. место на првенству Југославије 1949. године у Загребу са скором од 11/19. Првак Југославије био је три пута и победник великих међународних турнира на скоро свим континентима. Забележио је и победе над чак петорицом светских првака: Васјом Смисловим, Михаилом Таљом, Тиграном Петросјаном, Бобијем Фишером и Анатолијем Карповим. Од врхунских шахиста само су Михаил Ботвиник и Паул Керес били бољи од њега.

На свом међународном дебију на Бледу 1950. заузима 5.-6. место скором од 7 ½ / 14 (победник је био Мигуел Најдорф). На овом турниру победио је такве играче какви су били Херман Пилник, Милан Видмар и Васја Пирц. После ових импресивних резултата постаје члан националног тима.

Улази у шаховску елиту победом на турниру у Буенос Ајресу 1955. (13/17) и у Мар дел Плати исте године (11½ /15). После југословенског шампионата у Новом Саду и поделом трећег места, међународног турнира у Загребу где је делио друго место, Ивков добија титулу велемајстора (1955).

Шест пута је играо за тим Европе: Беч (1957): табла 3, 3.5/6 (+2 =3 -1), тимско сребро; Хамбург (1965): табла 1, 5/10 (+2 =6 -2), тимско сребро; Капфенберг (1970): табла 2, 4/7 (+2 =4 -1); Бат (1973): табла 2, 4.5/7 (+2 =5 -0), злато за најбољу таблу, тимско сребро; Москва (1977): табла 6, 4/7 (+1 =6 -0), тимска бронза; Скара (1980): табла 3, 3.5/6 (+1 =5 -0).

Ивков је постао и сениорски првак Европе, када је 2006. године донео прву златну медаљу за Србију из швајцарског Давоса. На том такмичењу учествовао је 121 шахиста из 20 земаља, а Ивков је постигао изузетан резултат, онако Фишеровски, како шахисти кажу, 8 поена из 9 партија и оставио другопласиране, за цео поен. Није имао ни један реми, а на турниру је учествовало 10 велемајстора, 9 интернационалних мајстора и 18 ФИДЕ мајстора.

Као сениор, на турнирима игра периодично. На веома јаком турниру у Отави 2007. године где је учествовало 23 велемајстора, побеђује, тачно 41 годину после његове прве победе на истом турниру.

Стил игре је био класичан са 1. d4 и 1. e4 као бели, а као црни на 1. е4 одговарао је са Сицилијанском одбраном или Француском одбраном. Имао је и доприноса у теорији шаховских отварања. Ивкова варијанта Сицилијанске одбране 1.e4 c5 2.Sf3 d6 3.d4 cd 4.Sd4 Sf6 5.Sc3 a6 (Најдорф) 6.Lg5 Sbd7 7.Lc4 Da5 8.Dd2 e6 9.0-0-0 b5 10.Lb3 Lb7 10.The1

Ивков је добитник “шаховског Оскара”, заједно са Светозаром Глигорићем, за шаховске успехе и активност током више од 60 година. Био је други играч Југославије дуже од 15 година. До сада је написао више од 10 књига о шаху, а и данас, у позним годинама, са успехом игра на првенствима сениора.

Љубомир

Љубојевић

Вулкански таленат српски шахиста Љубомир Љубојевић је наговестио још као гимназијалац, који је неколико година касније, тачније у 21. години, добио звање велемајстора. Рођен је 1950. у Ужицу, шампион Југославије постаје 1977. и 1982, а побеђивао је на такмичењима широм света, једном и на супертурниру у Линаресу који је окупљао највеће светске асове.

Играјући у националном тиму на 12 олимпијада, освајао је сребрне и бронзане медаље и побеђивао актуелне светске шампионе. На листи ФИДЕ Љубојевић је 1983. и 1984. био рангиран као трећи играч на свету. Испред њега су били Совјети Гари Каспаров и Анатолиј Карпов. Потом је, на два турнира, 1987. у Бриселу и 1989. у Барселони, био успешнији и од тада најбољег шахисте на свету Гарија Каспарова!

Показивање руске моћи, која није имала везе са шахом, Љубојевић је осетио на својој кожи када му је 1975. године измакла награда шаховског „Оскара“ која је додењена Карпову, иако је Љубојевић по постигнутим успесима био бољи. Ове чињенице показују да је Љубојевић од 1975. па до 1990. био стална претња Совјетима упркос њиховој апсолутној доминацији на шаховској сцени.

Љубојевић је шах, како прича, научио да игра у седмој години, а учитељи су му били ујаци. Ипак, тада га је више интересовао фудбал и сви спортови с лоптом. Међутим, после једне повреде, у 14. години, позван је да у месној заједници одигра симултанку против Светозара Глигорића, у којој је постигао реми. И остало је историја – његов отац је одмах отишао код свог пријатеља Предрага Павловића, тада председника Шах клуба Црвена звезда. И тако је млади Љубојевић упловио у свет шаха а седам година касније постао велемајстор.

Последња шаховска звезда са ових простора сматра и да је шах ђавоља игра. „Ђавоље компоненте су увек присутне кад долази до судара два интелекта жељна да докажу да су у праву. Али, шах је и симбиоза анђеоске хармоније, игре, спорта, науке, уметности… Често се у шаху догађа да дух побеђује материју, односно материјалну предност, као и да статика буде јача од динамике, а то значи да је шах натприродан… „

Од 1981. живи у Шпанији, у граду где је упознао супругу, оженио се и остао. Шах је и данас, како истиче, његов живот. Петнаест година је био један од најбољих играча на свету, а и сад, на свим турнирима и другим догађајима, због шаховског знања, широког образовања (говори више језика) и увек добре воље, изазива велику пажњу иако не игра често на турнирима.

У ери рачунара који имају огроман утицај на игру, Љубојевић се залаже за враћање шаха у школе и улагање у шаховске турнире. А пре свега се труди да, како каже, проналази решења да шах и даље остане игра интуиције и креативности.

Александар

Матановић

Кад шаховску каријеру започнеш као омладински првак државе а завршиш као потпредседник ФИДЕ, и успут покренеш најпрестижнији шаховски часопис на свету, сасвим је лочично да будеш уврштен на листу 500 најутицајнијих Европљана где си једини Србин, једини шахиста и једини спортиста. Тако у најкраћим цртама изгледа биографија српског велемајстора Александра Матановића, светски признатог шахисте, освајача бројних медаља и иноватора.

Матановић је рођен у Београду, 1930. године. У 17. години је победио на првом омладинском првенству Србије, годину дана касније постао је омладински првак Југославије, а велемајстор 1955. године. Три пута је тријумфовао на шампионатима Југославије, а за репрезентацију је непрекидно наступао 30 година и то у најуспешнијем периоду нашег шаха. Освојио је десет олимпијских медаља, а има и пет одличија са континталних шампионата.

Са шахoм се први пут сусрео у време поласка у основну школу, а нешто касније нашао се и у шаховском клубу “1913”, будућој Црвеној Звезди. Тврдио је да је још тада између њега и шаха успостављена трајна веза која је додатно учвршћена 1949. године на турниру у Сплиту, одакле га је победа одвела на шампионат државе и донела титулу мајстора, што га је и дефинитивно определито за шах.

Јуниорски првак Југославије био је 1952, 1959 и 1968. године, а успехе је низао на међународним турнирима у Опатији 1953. и у Хамбургу 1955. Учесник је шаховских олимпијада 1964. у Тел Авиву, 1968. у Лугану, 1970. у Зигену и 1972. у Скопљу. У Порторожу, 1958. године на светском шаховском шампионату побеђује шампиона Таља и ремизира са Глигорићем и Фишером.

Када је последњи пут освојио звање сениорског шампиона Југославије 1978, Матановић се опрашта од активног играња, да би као селектор југословенске репрезентације на Малти 1980. године са изабраницима освојио и последњу олимпијску медаљу за своју земљу.

Од 1990. до 1995. био је први потпредседник ФИДЕ. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом и Орденом рада са црвеном заставом. За животно дело добио је Седмојулску награду Србије.

Од 1966. почиње да издаје “Шаховски информатор”, најчитанији шаховски лист у свету, а међу неколико књига које је написао најзначајнија је “Енциклопедија шаховских отварања” у пет томова. Знајући да иза “Шаховског информатора” стоји легенда Александар Матановић, један инострани сајт је поричио својим читаоцима да погледају ново издање тог листа јер је “велики и моћан као Нијагарини водопади”. Због доприноса шаху, америчка корпорација “Ко је ко”, на крају прошлог века уврстила је српског велемајстора у листу “500 Европљана за нови век”.

Идеја о покретању “Шаховског информатора” настала је током турнира у Јеревану у СССР-у средином шездесетих година а на то га је навело откриће да су руски шахисти увек били испред наших јер су, како каже, имали предност у информацијама и знали како противник игра. “Кад руски шахиста игра са мном он зна шта ја знам, шта не знам, где да ме избегава, где сам танак. И увек ми будемо други, а они први”, причао је Матановић. С обзиром да се у свету одигра 30.000 партија сваке године, Матановић је оне најбоље сакупљао и објављивао.

Био веома активан у акцији “Шах у школе”, где је учествовало и по 70.000 ученика на школским турнирима. “Мене је шах научио да поштујем мишљење саговорника, јер кад год противник повуче потез морам да застанем и поразмислим шта је њиме хтео да каже… Такође, захваљујући шаху, раздвајамо битно од небитног. Када започнем партију одбацујем све оне непотребне потезе и усредсређујем се на суштину”, каже Матановић.

Вера

Недељковић

Вера Недељковић је синоним Звездиног и југословенског шаха. У својој шаховској каријери била је шест пута првакиња Југославије – 1950, 1951, 1952, 1953, 1958 и 1960. На турнирима кандидаткиња учествовала је три пута и са два друга места угрозила примат совјетских шахисткиња на светској сцени.

Рођена је у Придворици код Чачка 1929. године. Шах је научила у чачанској гимназији и клубу „Борац“. Преласком у Београд на студије 1948. учланила се у клуб „Црвена Звезда“ и у њему остала до данас. Исте године афирмисала се на првенству Србије, а затим и на првенству Југославије у Новом Саду заузевши 4. место. Наредне године на шампионату Југославије у Љубљани била је трећа, одмах иза Лидије Тимофејеве и Славице Цвенкл, а затим је четири пута узастопно шампионка Југославије.

Титулу националног мајстора добила је на шампионату Југославије у Скопљу 1950. године. Интернационални мајстор ФИДЕ постаје победом на међународном Зонском турниру у Херцег Новом 1954. Титула велемајстора ФИДЕ уведена је знатно касније па јој је призната и уручена 1977. године за освојено друго место на Турниру кандидаткиња у Пловдиву 1959. године. Тим резултатом Верица Недељковић је била званично трећа шахисткиња на свету и држала ту позицију све до 1962. године. Освојено друго место на турниру у Пловдиву био је први, а остао и највећи домет у историји женског шаха у Југославији и Србији (касније су га поновиле Милунка Лазаревић и Алиса Марић).

Године 1953. удала се за доктора кардиолога Срећка Недељковића, интернационалног шаховског велемајстора. Брачни пар Недељковић покровитељ је финалног шаховског првенства студенткиња и студената Универзитета у Београду који се игра од 2008. године под називом „Трофеј Верице и Срећка Недељковића“, уз подршку Ректората Универзитета у Београду и Универзитетског спортског савеза Београда.

Верица Недељковић је 1961. године на мечу Југославија-СССР победила најјаче Рускиње са сензационалних 5:1. Освојила је сребрну олимпијску медаљу на Турниру нација у Сплиту 1963. године.

Влада Србије доделила јој је 2007. године „Национално спортско признање“ за посебан допринос развоју и афирмацији спорта.

У анкети ТАНЈУГ-а за избор најбољег спортисте, у којој су учествовале 22 агенције из бивше Југославије, Верица Недељковић је заузела прво место у женској конкуренцији, а осмо место у укупној селекцији у друштву следећих великана: 1. Мирослав Церар (гимнастика), 2. Стеван Хорват (рвање), 3. Радивоје Кораћ (кошарка), 4. Боривоје Вуков (рвање), 5. Бора Јовановић (тенис), 6. Иво Данеу (кошарка), 7. Роман Лешек (атлетика), 8. Верица Недељковић (шах), 9. Никола Пилић (тенис) и 10. Наталија Стефановић (падобранство).

Драгољуб

Велимировић

Српски шаховски велемајстор Драгољуб Велимировић своје прве шаховске потезе научио је од мајке, женског шаховског мајстора Јованке Велимировић, која је била први женски шампион Југославије на првенству одржаном 1939. године. Његов ујак Војислав Петровић био је један од најјачих играча Београдског шах клуба од 1932. до 1940, а био је и учесник првог шампионата старе Југославије 1935. године у Београду. Рођен је 1942. у Ваљеву, а шах је почео да учи у својој седмој години, напредовао брзо и постао један од најбољих омладинаца.

Бећ као млад играч искристалисао свој стил игре – активан и агресиван, бирање врло оштрих варијанти и бескомпромисна борба без обзира на противника. Овакав стил игре Велимировић је одржао у целој својој професионалној каријери. Добитник је преко 30 специјалних награда на турнирима (најлепша партија, најзначајнија теоријска новост, најборбенији учесник турнира). Више од 20 пута потврдио је титулу велемајстора. После победе на купу Југославије 1962. године постаје национални мајстор, после успеха у Скопљу (1971) интернационални мајстор, а у Врњачкој Бањи 1973. добија титулу велемајстора.

Више од 25 пута је учествовао на националним шампионатима, а био је национални шампион 3 пута. Шампион СФРЈ постаје први пут 1970, затим на првенству у Новом Саду 1975, а 1997. године у Никшићу тријумфује на шампионату СР Југославије. Побеђивао је и на многим међународним турнирима: Будва (зонски турнир) 1981, Титоград 1984, Вршац 1987… Вишеструки је државни репрезентативац. Шест пута је био члан олимпијске репрезентације, а на олимпијади у Ници 1972. године осваја две сребрне медаље, једну екипну и једну индивидуалну.

На европским екипним првенствима учествовао је четири пута, а на светским једном. На светском првенству у Луцерну 1989. освојио је сребрну медаљу, док на европском првенству у Капфенбергу 1970. године осваја златну индивидуалну медаљу, имао је 5 поена из 7 партија и најбољи резултат у репрезентацији. На екипном првенству Европе у Бату у Енглеској 1973. године осваја сребрну а на првенству у Москви 1977. године осваја бронзану медаљу.

Када је клупско такмичење у питању, Велимировић за Партизан наступа једанаест пута и са овим клубом освоја седам титула државног првака. Посебно се истакао на првенству у Пули 1965. године где је из 7 партија освојио 6.5 поена и на првенству у Шибенику 1973. године када је из 9 партија освојио 8 поена. Дуги низ година наступа за Шаховски клуб Рад, а за Црвену Звезду наступа од 1987. до марта 1993. године где је играч и тренер.

У циклусу за светско првенство победник је два зонска турнира, у Португалу 1978. године где је направио низ од 15 узастопних победа што представља највећу серију победа у историји светских првенстава. Победник је и зонског турнира у Будви 1981. године. На зонском турниру у Грчкој 1989. године био је трећи и квалификовао се директно на светко првенство које је одржано у САД 1999. године. Велимировић је бојкотовао ово првенство због НАТО бомбардовања СЦГ. Учествовао је на преко стотину међународних турнира а побеђивао је и светске прваке Васју Смислова, Михаила Таља и Макса Евеа као и претендента на титулу Виктора Корчноја.

Велимировић упражњава компликоване игре у Созиновој варијанти Сицилијанске одбране, са великом рокадом белог, и веома често са жртвом фигуре. Овакав стил изискивао је много енергије и напора. У данима својих највећих шаховских успеха, Велимировић је представљао вуртуоза нападачког шаха. У теорији шаха позната је варијанта Сицилијанске одбране “Велимировићев напад”, која је веома популарна.